Бачко-бодрошка жупанија
Бачко-бодрошка жупанија (лат. Comitatus Bacsiensis et Bodrogiensis, мађ. Bács-Bodrog vármegye; нем. Komitat Batsch-Bodrog) је била жупанија, односно управна јединица хабзбуршке Краљевине Угарске између 18. и 20. века. Некадашњи простор ове жупаније данас је подељен између северне Србије (већи део) и јужне Мађарске (мањи део). Управно седиште жупаније био је град Сомбор (данас у саставу Србије и аутономне покрајине Војводине).
Површина жупаније била је 10.362 km², а у време задњег пописа пре њеног расформирања (1910. године) Бачко-бодрошка жупанија је имала 812.400 становника (густина 78,4 ст./km²).
У средњем веку на овом подручју су постојале две засебне жупаније, Бачка и Бодрошка. Бачка жупанија основана је у 11. веку и спада у најстарије жупаније средњовековне Угарске, а први познати жупан ове жупаније, забележен 1074. године, имао је словенско име Вид.
После Мохачке битке 1526. године, подручје обеју жупанија дошло је под управу самозваног српског цара Јована Ненада, а затим и под управу Османског царства, у чијем ће саставу остати све до краја 17. века.
Током Револуције 1848—1849. године, Бачко-бодрошка жупанија била је поприште жестоких борби, а Срби су је укључили у састав прокламоване Српске Војводине. Бечки двор је, после револуције, образовао на овом подручју једну засебну круновину Аустријске царевине, под именом Војводство Србија и Тамишки Банат (нем. Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која је постојала од 1849. до 1860. године.
После укидања Војводства Србије 1860. године, Бачко-бодрошка жупанија је поново успостављена и укључена у састав хабзбуршке Краљевине Угарске, која 1867. године постаје један од два самоуправна дела Аустроугарске.
1918. године целокупно подручје жупаније постаје део покрајине Банат, Бачка и Барања, која се присаједињује Краљевини Србији, у чијем саставу улази у оквир новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Две године касније (1920.), Тријанонски споразум одређује коначне границе Краљевства СХС и Мађарске, чиме је северни, мањи део жупаније (15%), тзв. „Бајски троугао“, који је био насељен претежно Мађарима припао Мађарској, док је већи јужни део (са градовима Сомбор, Нови Сад и Суботица), насељен етнички мешовитим становништвом припао Краљевству СХС.
Због неслагања са одлуком Тријанонског споразума, према којој су северни делови Барање и Бачке припали Мађарској, јужнословенско становништво ових подручја прогласио је стварање краткотрајне Барањско-Бајске републике (1921. године), за чијег је председника изабран Петар Добровић.
После пропасти ове републике, северни делови Бачке су коначно припали Мађарској, где су поново су организовани као Бачко-бодрошка жупанија, а седиште ове жупаније био је град Баја. Оваква жупанија постојала је до Другог светског рата.
Од 1918. до 1922. године на подручју Бачке које је припало Краљевству СХС битисала је Новосадска жупанија, која је обухватала Бачку и Барању, да би 1922. године на овом подручју била образована Бачка област, која се укида 1929. године када Бачка улази у састав новоосноване Дунавске бановине.
Током мађарске окупације југословенског дела Бачке у Другом светском рату (од 1941. до 1944. године), ово подручје је административно спојено са мађарским делом Бачке. Тада се у оквиру мађарског окупационог система поново успоставља Бачко-бодрошка жупанија у границама из времена Аустроугарске.
После Другог светског рата и завршетка окупације, од северног, мађарског дела Бачке створена је нова жупанија Бач-Кишкун са седиштем у Кечкемету, док је јужни, југословенски део Бачке укључен у састав Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине и Социјалистичке Републике Србије. На овом подручју данас постоје три округа (севернобачки, јужнобачки, западнобачки) са седиштем у Суботици, Новом Саду и Сомбору.
По првом попису становништва из 1715. године становништво је било малобројно (око 100.000) и углавном јужнословенско (97,6%), а верски подељено на православне, односно Србе (70%) и римокатолике, односно Буњевце и Шокце (30%).
После консолидације власти, Хабзбурзи су започели са интензивним насељавањем становништва. Највише су се досељавали Мађари и Немци, али и Срби, Словаци и Русини. Јављају се и нове вероисповести, попут протестаната и гркокатолика („унијата“). Због овог насељавања, већ у првој половини 19. века процентуални удео Јужних Словена је пао на мање од половине становништва (Према попису из 1820. године, Срби, Буњевци и Шокци чинили су 44% становништва, Мађари 31,5%, а Немци 24,5% ).
После развојачења Потиско поморишке војне границе 1751. године, део Срба из бачког Потисја одселио се у Русију (углавном на подручје Нове Србије и Славено-Србије) и Банат.
Због интензивне мађарске колонизације и политике мађаризације немађарског становништва, етнички односи у жупанији променили су се током 19. века у корист Мађара, али је становништво остало етнички мешовито. Попис из 1910. године је забележио да 363.518 (44,75%) становника жупаније говори мађарски језик, 190.697 (23,47%) немачки језик и 145.063 (17,86%) српски језик. Од других језика говорили су се словачки (30.137), русински (10.760), хрватски (1.279) и румунски (386), док је 70.545 становника забележено у категорији „остали језици“, а ту су највећим делом спадали буњевачки и шокачки језик.
Бачко-бодрошка жупанија (лат. Comitatus Bacsiensis et Bodrogiensis, мађ. Bács-Bodrog vármegye; нем. Komitat Batsch-Bodrog) је била жупанија, односно управна јединица хабзбуршке Краљевине Угарске између 18. и 20. века. Некадашњи простор ове жупаније данас је подељен између северне Србије (већи део) и јужне Мађарске (мањи део). Управно седиште жупаније био је град Сомбор (данас у саставу Србије и аутономне покрајине Војводине).
Површина жупаније била је 10.362 km², а у време задњег пописа пре њеног расформирања (1910. године) Бачко-бодрошка жупанија је имала 812.400 становника (густина 78,4 ст./km²).
У средњем веку на овом подручју су постојале две засебне жупаније, Бачка и Бодрошка. Бачка жупанија основана је у 11. веку и спада у најстарије жупаније средњовековне Угарске, а први познати жупан ове жупаније, забележен 1074. године, имао је словенско име Вид.
После Мохачке битке 1526. године, подручје обеју жупанија дошло је под управу самозваног српског цара Јована Ненада, а затим и под управу Османског царства, у чијем ће саставу остати све до краја 17. века.
Током Револуције 1848—1849. године, Бачко-бодрошка жупанија била је поприште жестоких борби, а Срби су је укључили у састав прокламоване Српске Војводине. Бечки двор је, после револуције, образовао на овом подручју једну засебну круновину Аустријске царевине, под именом Војводство Србија и Тамишки Банат (нем. Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која је постојала од 1849. до 1860. године.
После укидања Војводства Србије 1860. године, Бачко-бодрошка жупанија је поново успостављена и укључена у састав хабзбуршке Краљевине Угарске, која 1867. године постаје један од два самоуправна дела Аустроугарске.
1918. године целокупно подручје жупаније постаје део покрајине Банат, Бачка и Барања, која се присаједињује Краљевини Србији, у чијем саставу улази у оквир новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Две године касније (1920.), Тријанонски споразум одређује коначне границе Краљевства СХС и Мађарске, чиме је северни, мањи део жупаније (15%), тзв. „Бајски троугао“, који је био насељен претежно Мађарима припао Мађарској, док је већи јужни део (са градовима Сомбор, Нови Сад и Суботица), насељен етнички мешовитим становништвом припао Краљевству СХС.
Због неслагања са одлуком Тријанонског споразума, према којој су северни делови Барање и Бачке припали Мађарској, јужнословенско становништво ових подручја прогласио је стварање краткотрајне Барањско-Бајске републике (1921. године), за чијег је председника изабран Петар Добровић.
После пропасти ове републике, северни делови Бачке су коначно припали Мађарској, где су поново су организовани као Бачко-бодрошка жупанија, а седиште ове жупаније био је град Баја. Оваква жупанија постојала је до Другог светског рата.
Од 1918. до 1922. године на подручју Бачке које је припало Краљевству СХС битисала је Новосадска жупанија, која је обухватала Бачку и Барању, да би 1922. године на овом подручју била образована Бачка област, која се укида 1929. године када Бачка улази у састав новоосноване Дунавске бановине.
Током мађарске окупације југословенског дела Бачке у Другом светском рату (од 1941. до 1944. године), ово подручје је административно спојено са мађарским делом Бачке. Тада се у оквиру мађарског окупационог система поново успоставља Бачко-бодрошка жупанија у границама из времена Аустроугарске.
После Другог светског рата и завршетка окупације, од северног, мађарског дела Бачке створена је нова жупанија Бач-Кишкун са седиштем у Кечкемету, док је јужни, југословенски део Бачке укључен у састав Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине и Социјалистичке Републике Србије. На овом подручју данас постоје три округа (севернобачки, јужнобачки, западнобачки) са седиштем у Суботици, Новом Саду и Сомбору.
Становништвo
 |
| Етничка мапа Бачке и Бодрошке жупаније према попису из 1715. године |
После консолидације власти, Хабзбурзи су започели са интензивним насељавањем становништва. Највише су се досељавали Мађари и Немци, али и Срби, Словаци и Русини. Јављају се и нове вероисповести, попут протестаната и гркокатолика („унијата“). Због овог насељавања, већ у првој половини 19. века процентуални удео Јужних Словена је пао на мање од половине становништва (Према попису из 1820. године, Срби, Буњевци и Шокци чинили су 44% становништва, Мађари 31,5%, а Немци 24,5% ).
После развојачења Потиско поморишке војне границе 1751. године, део Срба из бачког Потисја одселио се у Русију (углавном на подручје Нове Србије и Славено-Србије) и Банат.
Због интензивне мађарске колонизације и политике мађаризације немађарског становништва, етнички односи у жупанији променили су се током 19. века у корист Мађара, али је становништво остало етнички мешовито. Попис из 1910. године је забележио да 363.518 (44,75%) становника жупаније говори мађарски језик, 190.697 (23,47%) немачки језик и 145.063 (17,86%) српски језик. Од других језика говорили су се словачки (30.137), русински (10.760), хрватски (1.279) и румунски (386), док је 70.545 становника забележено у категорији „остали језици“, а ту су највећим делом спадали буњевачки и шокачки језик.
Нема коментара:
Постави коментар