Порекло Латиновића

Већина Латиновића је православне вероисповести, настањени по многим местима бивше Југославије, а највише у Босанској Крајини, Војводини и ужој Србији, сви једног порекла и с једним крсним именом. Порекло им је из Имотског у Далмацији  и славе Св. Јована (Јовандан). У старим записима је забележено да су Латиновићи у Далмацију и Лику дошли из Херцеговине.

                                                                     Св. Јован


1350 год. део Далмације, као и сам град Имотски, био је под влашћу српског цара Душана Силног све до његове смрти 1355 године.
Цар Душан Силни продире у Далмацију са војском те 1350. и у Имотском оставља јаку војну посаду. Продире чак и до Трогира. У том периоду цар Душан насељава у Далмацију српски народ из Херцеговине.

                                                                        Имотски

Словенски народи почињу насељавати Далмацију у VII веку у време византијског цара Ираклија, што потврђује византијски историчар Константин Порфирогенит (X век), који у свом делу „О управљању царством“ помиње Србе као део словенског народа у Далмацији.

Када је краљ Твртко I 1390. завладао Далмацијом, њена врата за досељавање Срба су широм отворена, па су нове групе Срба стизале у Далмацију. У време краља Стефана Дабише, Твртковог наследника, 1394. и 1397. године, када су Турци Османлије извршили продоре у Босну, дошло је до новог таласа исељавања Срба у Далмацију. То се поновило и између 1413. и 1417. године, када је у Далмацију прешло тако много Срба, да се из те масе могло добити 5.000 добрих војника.

Учврстивши се у Босни и освајајући од Угарске и Млетачке републике делове Далмације, Турци су и сами спроводили пресељавање Срба у своје пограничне области, па је тако од 1523. до 1527. године, из Босне, Херцеговине и Старе Србије изведена највећа сеоба Срба у Далмацију.

Лика

Године 1528. Турци су освојили Јајце и Бања Луку и продрли дубоко у Лику, Кордун и Банију. Ради одбране од Турака, Аустријанци су у пограничним крајевима, око Уне и Коране, образовали војне крајине. Оне су биле образоване на војничкој основи од српског људства. Ти Срби борци, узидали су у темеље Војне крајине огромне жртве и пролили много крви. Добили су назив Крајишници и уживали специјалне бенефиције. Поред тога, они су били слободни и изузети од плаћања многих пореза, што је стварало завист код Хрвата. Може се рећи да је тај привилегован положај Срба у Војној крајини донекле утицао, поред католицизма, на развој антисрпског расположења.

Када су Срби својом непоштедном борбом стабилизовали одбрану Војне крајине, неки Хрвати су се вратили из избеглиштва, на захтев и пропаганду Загреба. Тамо су затекли Србе који су бранили Хрватску и Аустро-Угарску и обрађивали имања откупљена од грофова.

Пресељавање Срба из Босне се наставља. Тако, Срби се насељавају 1534. године у Гомирју, Жумбераку, Костањевцу, Метлици, Плетању и другим крајевима. По аустријским изворима од 1586. године, Лика и Крбава су били густо насељени Србима.

Турци су за овај простор 1580. основали Лички (Крчки) санџак са седиштем у Книну и главним личким упориштем на Удбини. Такво стање је потрајало све до великог аустријско-турског рата (1683-1699) у којем је под водством свештеника Марка Месића ослобођена читава Лика осим Личког Поуња.

Након протеривања Турака, Хабзбуршка монархија ју је ставила под непосредну власт своје дворске Коморе, а затим 1714. године под управу Карловачког генералата. Тако је Лика дошла у састав Војне крајине у чијем ће саставу остати све до њезиног укидања 1881. године.

Како је Лика ослобођена од Турака у њој је било доста Срба досељених за турског времена. Сад се у Лику досељавају и Срби из Далмације, а многи који су раније пребегли испред Турака на север поновно се враћају у старе насеобине. 

Није било доста српском православном народу и свештенству што су морали да бране Војну крајину и у одбрани губе своје животе, још теже им је било одбранити своју православну веру од католичког свештенства. Из Ватикана римске папе су предузимале све што су могле против православних Срба, јер су они све православне сматрали "шизматаицима", које они треба да покрсте и преведу у римокатолицизам а нарочито Србе који сметају њиховим послушницима и слепим слугама Хрватима. Оне које нису могли да преваре, приморали су да признају папу као верског поглавара и тиме постају унијати.

Није било лако у оним временима остати веран Православљу. Неки су поклекли под притиском и насиљем. Они су постали најревноснији у прогону наше вере, наших свештеника и епископа. Најљући непријатељ митрополита Стевана Љубибратића био је Вићентије Змајевић, надбискуп задарски, чији су преци били православне вере.

После католичког конгреса у Загребу, 1900. године, започето је свесно поистовећивање католичанства са Хрватском. Директиве за то стизале су из Беча али и из Ватикана. Прва фаза била је "чишћење" страног елемента из католичке Хрватске. На удару су се нашли Срби, Јевреји и Цигани. То би могао да буде сигнал мржње према православцима. Конгрес је изгледа имао за циљ да на хрватском простору створи бојовнике католицизма. Дугом и вештом индоктринацијом добијено је фанатизовано католичанство које је у себи садржало и хрватски национализам.

Као што се види, поистовећивање католичанства и хрватства почело је у почетку овог века. Оно је за хрватски народ имало катастрофалне последице, а за српски још веће јер се систематски развијала мржња према Србима.

И поред свих настојања високог католичког клира и Ватикана кроз векове, да се убије или угуши српски светосавски православни дух, Српски народ је сачувао и спасио од пропасти и уништења и народну песму, и народну традицију и народне обичаје све до данашњих дана. За то има највећу и нарочиту заслугу Српска православна црква не само код православних, већ посредно и код католичких Срба, чији су преци били силом покатоличени или поунијаћени. Деца тих силом покрштених Срба морала су да похађају католичку цркву и да се васпитавају у католичкој школи и тако су похрваћена. Једном речју, и православни и католици, пресељавањем у нове крајеве нису ништа изгубили од свог Српства, иако се целокупна хрватска политика за последњих 100 година, а нарочито од времена Штросмајеровог и Рачког своди на довођење целокупног Словенско-православног југа под папску власт — унијаћење.

Географске регије Републике Српске Крајине

ЛАТИНОВИЋИ - у Петровцу и околини

Град Босански Петровац се налази на раскрсници путева Бихаћ - Јајце - Книн, у Петровачком пољу, између планина Осјеченице, Клековаче, и Грмеча на надморској висини од 664 м.
Као насеље Босански Петровац је постојало још у римско доба као раскрсница путева. Константин Порфирогенит га спомиње у 10. вијеку под називом Псет.Први пут се у документима спомиње 945. године. Средњовековна архитектура овог града је и данас доста добро очувана. Османлије ово подручје освајају између 1520. и 1530. године и ту организују кадилук Новосел. Босански Петровац спада међу млађа градска насеља у Крајини. Иза Карловачког мира (1699. године) Лика и Далмација, које су до тада биле у саставу Османског царства, потпадају под власт Аустрије, односно Млетачке Републике, а Турци се повлаче из тих области и насељавају подручја Кулен-Вакуфа, Бјелаја, Бихаћа, Цазина и подручје садашњег Босанског Петровца, где оснивају град.  Петровачки град је дочекао у добром стању окупацију Аустроугарске 1878. године.

Име Петровац најпре је дато извору, изнад кога је град подигнут. Извор је добио то име по некаквом Петру.

                                                              Босански Петровац



У Петровцу:

Латиновић — једна кућа, Славе Јовањдан. Дошли пре 6 година из Колунића.

______________________________________________________________________

Тук

Источно од Петровца, у незнатној удаљености, лежи сеоце Тук. Куће су на подножју Шаиновца и Јежевца. Село се дели на три махале: Тук, Подградина и Џевар.

У Џевару:

Латиновић — пет кућа. Славе Јовањдан. Преселили из Колунића пре 80 година. Били најпре у Туку, затим под Градином. После се премакну овамо. Пета кућа доселила овамо равно из Колунића пре 50 година.

______________________________________________________________________

Бравско

Село Бравско лежи између Грмеча и Срнетице у најисточнијем делу котласте висоравни Бравска. До запада нема природно обележене границе. Земљиште Бравског Ваганца и Јањила неприметно прелази у подручје Бравска.
Село Бравско се састоји из шест делова. Матица села је Јасеновац. Остали делови: Кленовац. Гаричевац, Доње Поље, Бунара, Испод Срнетице мањи су по броју кућа и доцнијег су постанка.

У Јасеновцу:

Латиновић — пет кућа. Славе Јовањдан. Доселили из Смољане пре 70 године.

У Гаричевцу:

Латиновић — шест кућа. Славе Јовањдан. Доселили се из Јањила пре 50 година. У Јањила дошли из Буковаче, има већ 100 година.

У Бунари:

Латиновић — једна кућа. Слави Јовањдан.

Испод Срнетице:

Латиновић — дванаест кућа. Славе Јовањдан. Једни (три куће) прешли из Јасеновца пре 25 година. Осталих девет кућа разројило се из оне куће, што је око 1865. г. одселила из Бјелајског Дола у Јањилима. Из Јањила одселе најпре у Кљевце (срез сански). Ту их одмах по доласку све похвата грозница. Због тога се брзо крену одатле и настане се под Срнетицом. На овом кућишту били пре њих Радуловићи, па одселили у Тимар (срез приједорски).

__________________________________________________________________

Бара

Село Бара је цело у равници, у пољу. Ово је једино од свих насеља у области, које се није нимало дохватило брдских обронака. Ни на једној страни нема истакнутих природних граница.Село се састоји из четири дела: Горинчани, Бара, Буна и Бањци.

Горинчани:

Латиновић — две куће. Славе Јовањдан. Одавно су овде.

_________________________________________________________________

Јањила

Почетни, западни део села протеже се плећином, која се с Тавана обара у Поље. Источни део доспео је до испод нижих Грмечевих вршељака: Сакине Греде и Малешевца. Иза овог првог заклона сеоских насеља уздиже се у залећу моћна заштита високих Грмечевих врхова. Мећу њима је и највиши и селу најближи Суви Врх (1604 м.).
Село се састоји из три краја: Јањила, Бјелајски До, Горана.

Бјелајски До:

Латиновић — дванаест кућа. Славе Јовањдан. Куће им стале испод Сакине Греде и Малешевца. Доселили из Буковаче око 1840.-50. г.

_________________________________________________________________

Капљув

Капљув лежи у оном делу Бравска, где се правац поља ломи и закреће из дотадањег јужног смера у смер источни. Једним делом својих насеља Капљув долази као наставак Смољане, простирући се посред падина смољанских Тавана. Тај део села зове се Под Врховије. Другим својим делом лежи у пољу и допире неким својим кућама до најнижег дела поља. Тај се  крај назива Капљув. Трећи део села, сасвим одвојено и далеко од прва два, за лећима Рисоваче, сачињава као засебно мало насеље. То је Рсовац.

Под Врховије:

Латиновић — седам кућа. Славе Јовањдан. Доселили пре 100 година из Колунића.

Капљув:

Латиновић — девет кућа. Славе Јовањдан. Доселили пре 100 година из Колунића.

________________________________________________________________

Колунић

Границе, положај и тип. Село се простире западном ивицом Бјелајског Поља. Прибило се уз подножје високе шумовите падине, чије се слеме пружило од Оштреља до у Осјечeницу.
Село се распада у оведелове: Доње Село, Горње Село, Јапага, Бујадинце, Ревеник, Под Осјеченицом. Доње и Горње Село лежи управо испод планине.

Латиновић — двадесет три куће. Славе Јовањдан. Старином су из Далмације, од Имотског. Отуда се крену пре 180 година. Пану најпре на Грахово. Премакну се мало после у Унац, а из Унца набрзо у Колунић. Из Колунића су једни преселили у Капљув и на друге стране.


________________________________________________________________

Рашиновац

На километар размака од задњих (јужних) кућа сувајских настају куће рашиновачке. Протежу се у подуљем нисцу дуж падина узвисине, што у оном делу затвара поље до источне стране. На тој узвисини истичу се: Градина, Гајеви, Шаиновац. Уседлину измећу Шаиновца и Гајева затвара у залеђу Фргића Врх. Дели се углавном на Турски Рашиновац и Српски Рашиновац.

Српски Рашиновац:

Латиновић —- једна кућа. Славе Јовањдан. Кућа им је насамо, на Хргића Врху, покрај врела Матијеваче. Населили пре 20 година из Баре.

________________________________________________________________

Смољана

Смољана је велико, протегнуто село. До севера и истока опасано је планином. То су избочине Грмеча.У селу се разликује неколико делова: Округлица, Чатрња, Огумача, (Средња) Смољана, Поље, Тавани.

Поље:

Латиновић — пет кућа. Славе Јовањдан. Потичу од оне гране Латиновића, што су се населили у Колунићу. Из Колунића пређу најпре у Капљув, а отуда пре 60—70 година овамо. Прича се, да су се Латиновићи у старини звали некако друкчије. Неки од њихових продавао нешто и имао да израчуна врло тежак и замршен рачун. Кад он то сасвим брзо и лако обрачуна, рекоше му његови: „Ово је наш мудри Латин". По томе се прозове сав његов род Латиновићи.

________________________________________________________________

Вођеница

Вођеница се протеже уском завлаком од вођеничких врела до у поље. Уску долину правца ј.исток—с.запад затвара до истока Мљечиковац, до југа Мачковац, Мејин Бријег, Градина и Обљај.По положају дeли се село сасвим природно на два дела: Горња Вођеница и Доња Вођеница. Доња Вођеница отпочнње тамо, где се село хвата главног трупа пољског. Тамо се опет разликује неколико чопора. То су: Подобљај, Главица, Шуме (Гајеви), Рудача, Јелића Главица и Пученик. - Пашњаци: Мачковац, Градина, Обљај, Врела, Стублићи. Лошиновац, Кућерине, Дреновац, Урије, Гајеви.

Гор. Вођеница:

Латиновић — једна кућа. Славе Јовањдан. 

Гајеви:

Латиновић - три куће. Славе Јовањдан. Доселили пре 80 година из Бравска.

________________________________________________________________

Врточе

Врточе лежи у северо-западном куту поља. Његов је простор у неколико одељен од главног поља, које се на уласку у Врточе знатно сузује. Ту се Радано-вића Главица(678 м.) одвећ примакла Градини (711 м.). Обе ове узвисине праве мећу собом потесно ушће, којим се раван Рудопоља прелева у раван Врточког Поља.Село се дели у неколико делова: Главица (Радановића), Кула, Долине, Реџин Крај, Очигрије, Градина.

Главица:

Латиновић — једна кућа. Славе Јовањдан. Доселили из Колунића.

Кула:

Латиновић — четрнаест кућа. Славе Јовањдан. Доселили се из Колунића пре 150 година.

Очигрије:

Латиновић — три куће. Славе Јовањдан. Доселили из Колунића.

Градина:

Латиновић — три куће. Славе Јовањдан. Доселили из Колунића.

ЛАТИНОВИЋИ – у Бачкој

 Главни трг Баје, Трг свете Тројице, са градском кућом

Баја је град у јужној Мађарској. Позната и по вишевековној присутности српске мањине, некада бројније, а данас и даље присутне. У градском језгру постоји Српска православна црква, а у граду делује и српска мањинска самоуправа.

Током 19. века Баја постаје важно саобраћајно чвориште на Дунаву, где су се укрштали сувоземни путеви са воденим. У ово време Баја се налазила у северном делу Бач-бодрошке жупаније.

                                                   Српска православна црква у Баји

Латиновићи (Latinovics-Latinovits) у Баји, од 1714.год., у Боршоту (Borsód), од 1719.год. где су добили и племство, у Мадарашу (Madaras) од 1841.год., у Качмару (Katymár) и у Суботици.

                                                                  Катимар (Katymár)

Досељавање српског становништва из Лике, Далмације, Баније и Кордуна на простор Срема, Бачке и Баната било је трајна појава XVIII века.

Древна породица, о којој мађарски писци мисле да јој је изворно име Латановић. Стефан и Данијел Латиновић задобили су племство 23. септембра 1719. Стекли су посед Бордош (Borsód) године 1725, па су придевак де Борсод (Боршодски) добили у Бечу 30. октобра 1747. Тај придевак добио је Петар Латиновић и родбина. Петар је био бачки поджупан и краљевски саветник. Синови Иван и Јосип из његова другог брака с баруницом Аном Брњаковић стекли су посед Качмар (Katymár), па су у Бечу 12. јуна 1801. добили још придевак де Катимар (ет де Катимар). Даровница о поседу Боршода потврђена је 10. фебруара 1726.
— Из ове породице и њених огранака проглашено је 28 племића, који су судјеловали у управи Бачке жупаније и у друштвеном животу угарског племства. Породица Латиновић је била међу најбогатијима не само у Подунављу него у Угарској. Мисли се да је породица Латиновић била једна од најмоћнијих и најутицајнијих породица у то време.
Латиновићи су имала велики посед у војводини 1914 год. 9700 (кј) катарских јутара.

                                                   Замак породице Латиновић (1840)

Латиновић / грб

Грб племићке породице Латиновић

У плавом пољу штита златни лав са истакнутом црвено белом заставом, изнад штита турнирска кацига са круном од три шиљка и пет бисерних куглица, плашт лево плаво-златни, десно црвено златни, изнад круне витез у плавом са мачем у десној руци (на мачу се налази посечена турска глава).

Бачко-бодрошка жупанија

Бачко-бодрошка жупанија (лат. Comitatus Bacsiensis et Bodrogiensis, мађ. Bács-Bodrog vármegye; нем. Komitat Batsch-Bodrog) је била жупанија, односно управна јединица хабзбуршке Краљевине Угарске између 18. и 20. века. Некадашњи простор ове жупаније данас је подељен између северне Србије (већи део) и јужне Мађарске (мањи део). Управно седиште жупаније био је град Сомбор (данас у саставу Србије и аутономне покрајине Војводине).
Површина жупаније била је 10.362 km², а у време задњег пописа пре њеног расформирања (1910. године) Бачко-бодрошка жупанија је имала 812.400 становника (густина 78,4 ст./km²).

У средњем веку на овом подручју су постојале две засебне жупаније, Бачка и Бодрошка. Бачка жупанија основана је у 11. веку и спада у најстарије жупаније средњовековне Угарске, а први познати жупан ове жупаније, забележен 1074. године, имао је словенско име Вид.
После Мохачке битке 1526. године, подручје обеју жупанија дошло је под управу самозваног српског цара Јована Ненада, а затим и под управу Османског царства, у чијем ће саставу остати све до краја 17. века.
Током Револуције 1848—1849. године, Бачко-бодрошка жупанија била је поприште жестоких борби, а Срби су је укључили у састав прокламоване Српске Војводине. Бечки двор је, после револуције, образовао на овом подручју једну засебну круновину Аустријске царевине, под именом Војводство Србија и Тамишки Банат (нем. Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која је постојала од 1849. до 1860. године.
После укидања Војводства Србије 1860. године, Бачко-бодрошка жупанија је поново успостављена и укључена у састав хабзбуршке Краљевине Угарске, која 1867. године постаје један од два самоуправна дела Аустроугарске.
1918. године целокупно подручје жупаније постаје део покрајине Банат, Бачка и Барања, која се присаједињује Краљевини Србији, у чијем саставу улази у оквир новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Две године касније (1920.), Тријанонски споразум одређује коначне границе Краљевства СХС и Мађарске, чиме је северни, мањи део жупаније (15%), тзв. „Бајски троугао“, који је био насељен претежно Мађарима припао Мађарској, док је већи јужни део (са градовима Сомбор, Нови Сад и Суботица), насељен етнички мешовитим становништвом припао Краљевству СХС.
Због неслагања са одлуком Тријанонског споразума, према којој су северни делови Барање и Бачке припали Мађарској, јужнословенско становништво ових подручја прогласио је стварање краткотрајне Барањско-Бајске републике (1921. године), за чијег је председника изабран Петар Добровић.
После пропасти ове републике, северни делови Бачке су коначно припали Мађарској, где су поново су организовани као Бачко-бодрошка жупанија, а седиште ове жупаније био је град Баја. Оваква жупанија постојала је до Другог светског рата.
Од 1918. до 1922. године на подручју Бачке које је припало Краљевству СХС битисала је Новосадска жупанија, која је обухватала Бачку и Барању, да би 1922. године на овом подручју била образована Бачка област, која се укида 1929. године када Бачка улази у састав новоосноване Дунавске бановине.
Током мађарске окупације југословенског дела Бачке у Другом светском рату (од 1941. до 1944. године), ово подручје је административно спојено са мађарским делом Бачке. Тада се у оквиру мађарског окупационог система поново успоставља Бачко-бодрошка жупанија у границама из времена Аустроугарске.
После Другог светског рата и завршетка окупације, од северног, мађарског дела Бачке створена је нова жупанија Бач-Кишкун са седиштем у Кечкемету, док је јужни, југословенски део Бачке укључен у састав Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине и Социјалистичке Републике Србије. На овом подручју данас постоје три округа (севернобачки, јужнобачки, западнобачки) са седиштем у Суботици, Новом Саду и Сомбору.

Становништвo

Етничка мапа Бачке и Бодрошке жупаније према попису из 1715. године

По првом попису становништва из 1715. године становништво је било малобројно (око 100.000) и углавном јужнословенско (97,6%), а верски подељено на православне, односно Србе (70%) и римокатолике, односно Буњевце и Шокце (30%).
После консолидације власти, Хабзбурзи су започели са интензивним насељавањем становништва. Највише су се досељавали Мађари и Немци, али и Срби, Словаци и Русини. Јављају се и нове вероисповести, попут протестаната и гркокатолика („унијата“). Због овог насељавања, већ у првој половини 19. века процентуални удео Јужних Словена је пао на мање од половине становништва (Према попису из 1820. године, Срби, Буњевци и Шокци чинили су 44% становништва, Мађари 31,5%, а Немци 24,5% ).
После развојачења Потиско поморишке војне границе 1751. године, део Срба из бачког Потисја одселио се у Русију (углавном на подручје Нове Србије и Славено-Србије) и Банат.

Због интензивне мађарске колонизације и политике мађаризације немађарског становништва, етнички односи у жупанији променили су се током 19. века у корист Мађара, али је становништво остало етнички мешовито. Попис из 1910. године је забележио да 363.518 (44,75%) становника жупаније говори мађарски језик, 190.697 (23,47%) немачки језик и 145.063 (17,86%) српски језик. Од других језика говорили су се словачки (30.137), русински (10.760), хрватски (1.279) и румунски (386), док је 70.545 становника забележено у категорији „остали језици“, а ту су највећим делом спадали буњевачки и шокачки језик.

Српска презимена

Већина српских презимена препознатљива је по суфиксу -ић. Суфикс -ић је словенски деминутив, чија је основна улога у стварању патронима и матронима.

Процењује се да се неких две трећине српских презимена завршава на -ић или -вић. Разлике у презименима између Срба из Србије и Срба из других крајева су углавном у томе што су једна формирале српске власти, у складу са народном традицијом, док су друге формирале стране власти.

Туђинска власт под својом јурисдикцијом настојала да код Срба елиминише (или бар смањи) презимена  која су одисала на српство и словенство. При томе су коришћене разне методе. Приликом вођења службене администрације (матичне књиге и друга официјелна документа), презимена на - ић су избегавана и потискивана на разне начине. Јачање мађарског утицаја може се лако пратити на именима и презименима коморанских Срба. Срби у Коморану почињу да се зову и пишу Антал Јанош, Ласко (Лу-ци), Миклош, Петер, Сигисмонд, Хиток, Деметер, итд. Један од писара забележио је име Деметер, имајући пред собом слику ове речи како се пише на мађарском као Деметер (Домотор). Обично су се потписивали, па и ћирилицом, на мађарски начин, наиме, прво презименом па именом (Пешти Томаш).

Штавише, државне власти су изричито административним путем (нормативним актом) забрањивале постојање ове врсте презимена код Срба. Власти су 1817. године издале наређење, по којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са завршетком на -ић, што је на подручју Угарске посебно строго спровођено.

Овом наредбом одстрањен је деминутивни презименски додатак - ић. Tада се уместо уобичајених презимена Јовановић, Радичевић, Ковачевић, Коларевић, јављају облици Јованов, Радичев, Ковачев, Коларев, итд. Код презимена где је деминутивни додатак - ић директно придодат на презименску основу (изостављањем присвојног наставка -ов или - ев), забрањени презименски додатак - ић замењиван је са настаквом - ин. Овом приликом се уместо презимена Јовић, Глишић, Лазић, јављају слична, али не и иста, измењена презимена Јовин, Глишин, Лазин, итд. Презимена која се нису завршавала на - ић нису мењана, а било је и таквих, као и у осталим српским срединама.

Овим се уједно објашњавају и неки други важни моменти у српској патрономији.

Лепи људи "грдних" презимена

Постојање презимена са пејоративним призвуком, у српском народу. Наиме, страни државни чиновници су често као официјелна презимена Срба, уписивали њихове личне или породичне надимке. Притом су као презимена бележили и оне надимке који су имали погрдно и увредљиво значење за своје носиоце. Тако су настала презимена: Накарада, Клипа, Ушљебрка, Непергаћа, Поплашен. Туђинска власт водила је своју администрацију, у оквиру које је у службена документа уписивала и презимена Срба, али у складу са својим интересима и тенденцијама. С друге стране, презимена Срба у Србији устројила је српска власт у својој држави. Она је то учинила у складу са српском народном традицијом и националним интересом.

Третман органа власти према српским презименима, није био свуда исти у аустријској царевини. Постојала су мања или већа одступања, од најнижих до највиших органа власти. Одступања су била нарочито изражена код нормативног акта којим су Србима забрањивана презимена на - ић. Јер, да је он доследно примењен, у Аустрији не би било српских презимена са завршетком на - ић. Поменута одредба најдоследније је испоштована у Банату, с обзиром да су ова презимена, на овом подручју сведена на најмању могућу меру (скоро да не постоје или су изузетно ретка).

Упркос покушају власти да елиминише презимена на - ић, Срби се нису тако лако одвајали од својих традиционалних презимена. Она су у матичне књиге и друга државна документа уписивана без - ић, али су у црквеним књигама и међусобним односима Срба коришћена у свом изворном облику са - ић.